Dobar dan. Moje ime je Strahinja Tanasković. Ne volim kese, kišobrane i odlazak kod zubara rano ujutru, onako krmeljiv čim otvorim oči.
A najviše na svetu mrzim kada u sred zime padne ledeni pljusak i zapuši odvod na mojoj terasi, koji je natrpan lišćem jer tada se stvori bazen dubine oko 20cm kroz koji ja moram da gacam po toj minusčini, sa zavrnutim pantalonama, naoružan sa nekom raspalom štrokavom žicom, da bih otpušio taj ledeni pakao i spasao svoj stan od propadanja.
Baš ne volim taj užasni ritual, podseti me na plivanje za časni krst.
E! Koliko ne volim to “plivanje za časni krst”, mislim da isto toliko volim internet. Plivanje za časni krst je paganski pakao, a internet kultivisani raj.
Dok se plivačima grči faca od hladnoće, meni internet širi osmeh i mami zvuke zadovoljstva. Možda časni krs pruža tu neku homo balkanikus satisfakciju i adrenalin, ali to je sve što će ikada biti. Skočiš jednom, ajde. Ali šta ima novo da se desi drugi, treći…četvrti put?
Za razliku od interneta – u koji kada prvi put uskočimo, nema kraja tom ronjenju kroz nepreglednu žovijalnost. Toliko ga volim, da ponekad poželim da se vratim u osnovnu školu da na temu “Osoba kojoj se divim”, pišem sastav o Internetu.
Back to reality. Trenutno se nalazim u vozu koji putuje kroz Andaluziju. Prizori su ovansebljujući, mogao bih o njima još 10 sastava da sročim. Dok gledam lika koji premešta babu koja je sedela do svoje drugarice jer pobogu – zaboga nije ispoštovala numeraciju sedišta i x-ti put slušam robotski razglas koji govori “la prosima estasion e” i najavljuje španska sela, pomalo psihopatski se džapam za svoje zapuštene brkove razmišljajući – ŠTA BIH DAO DA IMAM INTERNET.
U školi nam nisu rekli da je u tim španskim selima, 3G signal rekao laku noć
Stvari koje bih trenutno dao da nisam offline:
- 10 eur. Toliko sam izračunao da mi je otprilike neka mentalna barijera.
- Preostala 2 sendviča sa fuetom i sobresadom. Bez razmišljanja bih utopio ove grame čiste sreće za megabajte još veće (puče i rima xD). Možda čak i za kilobajte. Toliko mi je dovoljno, samo da nešto izguglam, ovorim neki mail i isčekiram Instagram, FB. Samo mali internet fiks.
- Bio bih spreman da možda čak uradim i nešto društveno neprihvatljivo, tipa da zamolim potpuno nepoznatog španskog deku pored mene da me fotka dok palim prdež, a da se nakon toga pravim da je sve ok.
Kad osvestim da čekam internet kao drugi dolazak Hristov, umesto da iskuliram i sačekam malo da se signal vrati – skapiram koji sam ja INTERNET AGRESOR.
Onda izvrtim film da se prisetim svih svojih nomofobičarskih izleta u životu, kada sam bio u bezinternetskom očaju na putovanju. Ovo su neke od manifestacija:
- Kaubojsko upadanje u plažni bar pravo sa pitanjem “Jel imate interneta?”.
- Pa kad od konobara s nogu poručujem wifi šifru pre bilo čega.
- Neumorno popunjavanje badžilion formulara za pristup nekom javnom stranom internetu.
- “Hakerski pokušaji” da provalite u nečiji internet lupetanjem moguće šifre (ime_neta + 1234 ili trenutna godina).
- Žickanje hotspota od pozanika.
- Ponor pakla. Žickanje hotspota od potpuno random stranaca.
Ako čitate ovo i u sebi izgovorate “I ja sam ovo radio” ili “koji paćenik”, to znači da mi se vratio signal po izlasku iz ove španske vukojebine i da sam objavio ovaj blog post.
A sada, da ne lažem sebe ni vas, idem da izrifrešujem, isčekiram notifikacije, izsvajpujem mailboxeve i loadujem storije.
Ali doneo sam odluku, kad izađem iz voza – Neću više da budem internet agresor.
Koliko god volim net i živim od njega, neću da budem taj nolifer koji prati uživo preglede svojih storija ili lajkova, dok sunce zalazi na plaži ili mi mala sova sleće na rame.
Bilo letovanje ili netovanje, lepo se provedite! :*