Unapred se izvinjavamo ako provedete ovaj dan pevušeći džabana una na i odbijamo da snosimo troškove buduće lobotomije ako kojim slučajem zauvek ostane podstanar u vašoj glavi.
A sad da se vratimo na pravu priču.
Put ka Havani počeo je sa namerom da idemo u Peru. Proveli smo dva dana u bolnom refrešovanju skyscannera, moleći stare, nove i poznate nam slovenske bogove da nam daju jeftine karte do Lime. Međutim kada smo propustili svaku šansu da kupimo tu kartu, ukazala nam se čudesno neočekivana prilika da odemo u Havanu.
https://www.instagram.com/p/BbwuHwDBasw/?taken-by=whatifness
U našim glavama permanentno je zakucana slika Havane sa postera neke turističke agencije, gde stara majka čadi tompus na pragu svoje oronule roze instagramabilne kuće i pored Cohibe joj je uvek photošopiran ispis: “HIT cena – 2.199 EUR”. Ali kada nam se ukazala povratna karta od 350 EUR (Eurowings), za mesec dana smo bili na Kubi.
Pošto smo jedva skupili pare da se dovučemo do Havane, odmah nam je bilo jasno da će tih 17 dana provedenih u Escobar ulici biti proživljeni na dosta neturistički način. Stančić u pomenutoj ulici smo iznajmili od nekog random Šveđana, koji nam je prišao dok smo omađijano gledali famliju Kubanki kako proslavlja završetak uragana pevajući karaoke na gajbama ispred svoje kuće.
Odmah smo otišli da vidimo šta se nudi za 20$ dnevno, skućili se i posle jet legovane dremke od 8 sati izbrojali ostatak para i shvatili da nam je budžet oko 10ak dolara dnevno.
Za 10$ možete da popijete Cuba Libre na ex u Floriditi ako vam je stalo da ga cepnete iz čaše koju je koristio i papa Hemingvej dok je svojevremeno bejbisitovao delirijum tremens u ovim krajevima. Ali sa druge strane, evo ispričaćemo vam u kakve spontane životne momente je nas dovelo razvlačenje 10$ na ceo dan u Havani.
Photo by Dragana Paramentić
Taj dan počeo je ekstremno zašećerenom bljuzgicom kafe – besplatno, sa komšinicom, u zamenu za ćasku na španskom naučenom iz Zlobnice. I onda kreće igrica – pronađi jaja. Da biste našli jaja u Havani, kao i bilo koju drugu od 5 osnovnih namirnica koje ima da se kupe, morate da idete u omanju ekspediciju. Ali to je u normalnim uslovima. Ne kad jaja nestanu, što se ovog dana i desilo. Posle neuspešnog tumaranja po getu oko Neptuno ulice sreli smo lika koji je trijumfalno nosio ceo karton. Poslao nas je 10 ulica odatle, na laganih 31 stepen u 9 ujutru, da čekamo red kao za Despacitov koncert.
Na ulici su uvek svi.
Od sabajle se vade improvizovani stolovi za domine. Čujemo nekog matorog lika koji prosvirava skale na trubi. Prolazimo pored male devojčica koja twerkuje, klinci igraju bejzbol sa nogom od stola i čepom od soka.
Malo dalje niz ulicu, komšija nešto petlja na svom starom Thunderbird-u i šalje poljubac nekoj čikiti iz kraja, koja se vraća sa novim turbo frenčom na noktima.
Odjednom nam se priključuje živahni dekica, za 5 minuta uz pomoć fascikle prepune slika saznajemo da je bio mornar, lepotan, bokser, bio u Jugi, zna Tita, kako mu se zove snajka, šta mu studira unuka Lupe i ostale krucijalne informacije za našu potragu za jajima.
Dok smo jednim uvom slušali dekin monolog, na drugo je prštao regeton iz frizerskog budžaka odmah pored. Kroz prozor frizerskog kioska vidimo hispano baticu u fudbalerskom dresu koji mašinicom cinculira mušteriju na hirurški precizne stilove koji su kubancima važniji od kardiovaskularnog zdravlja. Opraštamo se od dedice i Strahinja seda u poluraspali muzejski primerak frizerske stolice i na frizerovo “Kako ćemo?” odgovara sa: “Como tu quieres cabron.”
Nakon sat vremena preciznijih radova od cnc mašine, Strahinja je izvukao komplementarnu času ruma i levi zig zag koji je jednog običnog gringa inaugurisao u kubanjerosa.
Da ne bi crkli od gladi podelili smo kubansku picu. Zapravo pitu od hleba sa brdom sira diskutabilnog porekla i ni jednog drugog obeležja prave pice na koju smo mi navikli. U Srbiji je ne bi naručili ni posle pola litre vinjaka, ali fleksibilnost je suština svakog putovanja, zar ne?
Posle neočekivanog ubrzanog kursa salse kod kubanskog Patrik Svejzija olešenog od ruma još od sinoć, nabasali smo na ta jaja. Prodavnica sa jajima je odmah pored mesare otvorenog tipa koja u tipičnom kubanskom duhu higijenu shvata samo kao daleki i neispitani teorijski koncept, jer se meso marinira suncem i prašinom sa ulice. Mesarka nas doziva da kupimo svežu kozetinu dok rasteruje muve ingenioznim patentom od konopca kojim mlati po mesu. Odlučujemo se ipak za veganski obrok pa na pijaci pored kupujemo tonu avokada, neke minijaturne lukiće i najbolji gastro užitak na Kubi krompir isečen na listiće – spreman za prženje domaćeg čipsa.
U povratku smo kod lokalnog dilera piraterijom svratili da narežemo serije.
Scena: zidovi tapacirani fotokopijama omota muzičkih i filmskih hitova u ponudi, piči Akon, prvi album, dve srednjoškolke bare “rezača” da im baci neke svežu ziku na fleš na 3 mesečne rate…Mi uzimamo Game of Thrones, 2 sezone od kojih je jedna sa španskom sinhronizacijom. La vida es una loqura.
Obavezna siesta nakon koje se upućujemo ka plaži Bacuranao, na dvadeset minuta busom od grada. Na isti autobus čeka barem 150 ljudi koji mirno stoje mlateći lepezama i izgovarajući reč ULTIMO. Shvatamo da tako proveravaju ko je poslednji i uljudno i bez ikakve nervoze formiraju red pred vratima autobusa. Od kondukterke dobijamo parče šmirgle iz farbare iliti karticu koja služi kao garancija da ćemo imati mesto u sledećem autobusu ukoliko ne uđemo u taj. Jedna vožnja košta par CUC-ova (jedna od dve kubanske valute), što je jeftinije od kutije šibica.
Čim se izađe iz grada, počinje ogromna plaža, playa del Este. Po nagavaranju komšije Nenea idemo u njen nepopularni deo, Bacuranao. U ovoj uvali zatičemo napušteno odmaralište zaraslo u palme, jedan nelegalni šahovski klub sleš restoran i mirno karipsko more gde ćemo se samo mi kupati jer svi drugi imaju neka preča posla.
https://www.instagram.com/p/BZGlilhhTw1/?taken-by=whatifness
Lik koji sam sebe naziva Monkey Man, penje se bos na palmu i poklanja nam kokose da se osvežimo, a njegov ortak nam uvaljuje grilovanu svežu ribu i pržene banane po “super specijalnoj ceni samo za prijatelje” od ukupno 5$.
Ovaj obrok nam još više leže, zbog toga sto je ilegalan, jer smo kasnije saznali da je svaki oblik samostalnog privređivanja na Kubi zabranjen, a ove ribe su definitivno pripadale državi.
Na povratku kući, u nasem Calle Escobar pršti klupska atmosfera.
Od negde sa zvučnika trešte karipski vajbovi (ni traga ni glasa od Buena Viste, čisto da znate), i cirka se lokalni rum iz tetrapaka, tako da mačo batice u vajfbiterkama svi izgledaju kao da piju Next sokiće. Komšije nas zovu, u fazonu “ja castiš”, tako da poslednjih 2$ trosimo na turu podnošljivo dobrog piva koje se ilegalno kupuje kroz rešetke na jednoj kuhinji, 3 kuće niz ulicu. Strahinja dobija Cohibu na njihov račun, posto su ranije tog dana verovatno odrali neke turiste iz Kanade.
U našem haustoru, dok se provlačimo ispod nečijeg šarenog veša i ulazimo u stan razmišljamo kako nije tako loše što nemamo para za Hotel Nacional. Jer da smo otišli u hotel ne bismo zalazili u geto, a bez zalaženja u geto ne bismo pili rum i čavrljali sa starim kubanskim marinerom, završili kod boga hispanskih frizura i…dobili dojavu gde su stigla sveža jaja.
I zato nemojte da čekate da izvučete Havana za dvoje na štapiću od Kaprija nego isproveravajte malo kad su džabana (una na muahahahahahahh) karte i samo krenite!